Рано прашко пролеће: анализа поновног успостављања модернистичких аспеката на примеру три клавирска концерта композитора „прашке групе“

The interwar period brought about a number of modernist tendencies in the heterogeneous cultural context of the Kingdom of Yugoslavia, which is particularly salient in the works of the young composers belonging to the so-called “Prague group.” Having completed their studies, dozens of composers and conductors, including Ljubica Marić (1909–2003), Stanojlo Rajičić (1910–2000) and Milan Ristić (1908–1982) contributed to the establishment of the new movement in the conservative milieu of interwar Belgrade. After World War II, socialist realism became, in effect, the only approved style for the artists of the period. However, only a decade after the Tito–Stalin split, modernist tendencies reappeared full-blown in the output of Yugoslav composers. It is therefore of the greatest interest to analyse and present the way in which modernist music managed to find its way back to Yugoslav composers, performers and audiences in such a short period of time (the 1950s). To do so, we have chosen three piano concertos, written at the very beginning, in the middle, and at the very end of this period. This overview would not have been possible if we had analysed works belonging to other genres, as most had already been established in the pre-war period. However, it is also safe to conclude that the limitations on the Yugoslav scene were not imposed only by political authorities, but also by the conservative tastes of its audience and society, which were already in place before WWII.Период између два светска рата је донео бројне модернистичке тенденције у хетерогени културни контекст Краљевине Југославије, што је нарочито приметно у стваралаштву млађе генерације композитора, припадника тзв. „Прашке групе“. По окончању студија, десетине стваралаца и диригената, као што су Љубица Марић (1909-2003), Станојло Рајичић (1910-2000) и Милан Ристић (1908-1982) доприносе успостављању нових стремљења у конзервативном миљеу међуратног Београда. После Другог светског рата, социјалистички реализам постаје фактички једини дозвољени музички стил. Међутим, свега десетак година после разлаза Тита и Стаљина, модернистичке тенденције се у пуном замаху враћају у стваралаштво југословенских композитора. Стога је од изузетног значаја анализирати и приказати начин на који су југословенски композитори, извођачи и публика за тако кратко време (током педесетих година двадесетог века) поново прихватили модерну музику. Сходно томе, изабрали смо три клавирска концерта, написана на самом почетку, средином, односно на крају референтног периода. Овакав „пресек стања“ не би био могућ да смо се одлучили за дела која припадају другим жанровима, који су се већ били усталили у предратном периоду. Ипак, може се слободно закључити да ограничења југословенске сцене нису наметана само од стране политичких ауторитета, већ је на њих утицао и конзервативни укус саме публике и друштва, што је био случај и пре Другог светског рата